Licna desavanja me navode da vam pisem o necemu o cemu vec dosta dugo razmisljam.
S’obzirom da pratim razne motivacione govornike, citam knjige itd., sasvim je normalno kad si tu emocije u skladu da eto moze da te motivise pesma, neciji govor , knjiga ali sta onda kada si stvarno na dnu, kada te nista ne pokrece, kad nista ne mozes, kada ti je muzika buka?! Kako se tada dici sa dna? Kako pokrenuti sebe? Gde naci inspiraciju? Bila sam tu. Sama. Na dnu. I nista nije moglo da me pokrene. I nista mi nije bilo Big deal. Nemi posmatrac. Kao dete kad se naljuti. Pa nista nece. Iz Inata. I trajalo je dugo.
Izvana je izgledalo otprilike ovako: Za dr normalna, za prijatelje cudna (“ ona je uvek bila specificna“), za rodjake hladna, bezobrazna, neosetljiva.
Mislim da samouverenost smeta. Ljudi ne vole samouverene ljude.
Posle samo tri godine, san mi se ostvario i dobila sam nesto sto je za druge bila misaona imenica. Bila sam srecna ali nisam umela to da pokazem. Cutala sam. Nije bilo ushicenja. Radovanja. Nekako smireno srecna. Slusala sam razne komentare, ne prijatne. Pa ipak , nisam mahala svojim uspehom. Nisam zelela nikog da provociram. I tada sam razmisljala. Kako to da neumem da pokazem srecu? Kako to da mi to nije velika stvar a jeste bila?!
//embedr.flickr.com/assets/client-code.js
Izgubila sam svoj san. Bila sam jako tuzna. Razocarana. Ljuta. BESNA.
Odlucila sam da se pozalim sestri. Pre nego je pocela sa predavanjima, pokajala sam se. Cula sam kako nekom govori: “ Moja sestra ne place kao sve zene. Ona kad place, mucki je slusati i vas tera na plac.“ Neki ljudi vas vole, ali neumeju da slusaju.
Kada nam to sve ladje potonu?! Da li se nekad zapitate?!
Setih se jedne poznanice. Pitah je za zdravlje. Ne odgovara. Htedoh da je pitam za pomoc ali sam odustala. Zasto bi ti neko pomogao kad ni na pitanje o zdravlju nece da ti odgovori?! Odustala sam. Znam da nije do mene. Neka, samo nek je dobro.
Vratih se u proslost. Pocela sam da kopam kada sam to prvi put potonula?! Ali sustinski, kada su mi ladje potonule?!
Zaplusnu me talas bola i tuge. I suze moje drugarice. Ugledah sebe, mladju , punu zivota i nade i Vere. Borila sam se za majcin zivot, za njeno zdravlje.
Bila sam sigurna da Bog nece dozvoliti da ode. Toliku veru, nadu i sigurnost u nesto nikada vise nisam osetila. I tada se sve srusilo. Kao kula od karata. Kao staklo. U paramparcad. Osecala sam se izdano. Prazno. Tada sam shvatila da ma koliko se trudili i radili stvari da uvek ima neko iznad nas. Da onaj gore ipak ima poslednju rec.
Desio se klucni momenat. TO je to. Idemo dalje.
//embedr.flickr.com/assets/client-code.js
Posle epizode „jadna ja“- videh da mi ne ide, dala sam se u akciju, sta cu sad?! Mora se spasti sta se spasti da…
Zivot i ljubav u inostranstvu 
Mislim da su te motivacione tehnike velika greška.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ne slazem se u potpunosti a objasnicu zasto. Ako pogledam motivacioni video kako je neko ko je imao visak kg , regulisao ishranu i vezbajuci dosao do cilja , sto bi to bilo lose?! Ili, ako je neko negativno nastrojen a imate vezbu da sve negativno pretvorite u pozitivno, kako to moze biti lose?! . Vernik sam, verujem da ste i vi pa u tom pogledu naslucujem na sta mislite. Ne bi bilo lose povesti diskusiju o tome. Hvala na citanju !
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Oprostite,nisam mislio ni na veru ni na bilo koju religiju.Ako je nekome bitno da smanji kilograme,onda je to u redu sasvim.Sa jednom od takvih tehnika sam upoznat,jer je neko moj učestvovao u tome.Hajde da se ne bavimo kilogramima nego nečim daleko važnijim kao što je tuga ili bol.Proces tuge ili bola iziskuje hraabrost osobe koju je to zadesilo,zahteva suočavanje sa onim što je bolno,po nekada zastrašujuće.Motivaciona tehnika za koju ja znam ne uči da se neko suoči već da se izbegne,ali pitanje je može li se izbeći ono što nam sleduje.Tuga ili bol nisu događaj,već po nekada dugotrajan proces za koji treba vreme,i lekcija koja se mora cela ispoštovati,da se ne bi vratila.Jer izbeći,pobeći,potisnuti je kratkotrajno rešenje,osetićeš se privreneo dobro,srećno,ali kada -tad će se osoba morati suočiti sa sobom pre svega,ne sa drugima za koje mislimo da nam zadaju bol.
Ja barem mislim da je daleko važniji proces razumevanja i tuge i isceljenja.Koliko je teško zaceliti rane,koliko će proces trajati,a u tome motivacione tehnike ne pomažu.Jer sve što ne zalečiš,pa I kijavica se vrati.Ljudi uče da tretiraju bol ili tugu kao da se ništa nije desilo,a to je površno rešenje.Da li neko može da nudi rešenje a da nije prošao kroz isti takav proces,naravno da ne može.Može li motivator da poznaje nemire nečije duše ? Hoće li reći da se kroz tugu mora preći jer je to put u zrelost čoveka.Može li ti reći koliko ćeš se proemiti posle tog procesa ? Velika je opasnost živeti tuđ život,ne svoj,a motivatori tome uče,a to je verujte mi pogubno po neke ljude.Pozdrav
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Veliko hvala sto ste prihvatili poziv da o ovoj temi prodiskutujemo jer da niste, totalno bi se mimoisli, ne bi se razumeli. Mislila sam da mislite na meditaciju jer mnogi prijatelji koji su u veri je ne priznaju. Bolje je da sam pitala 🙂 Hvala na podsecanju da ne treba da predpostavljam vec da pitam 🙂 Apsolutno se slazem sa vama u vezi sa takozvanim „motivatorima“ , iako ih ja nazivam samoprozvanim „psihoterapeutima“, ( tu smo se mimoisli) , jer mi je ipak to polje poznato i to sto oni rade, ne da nema veze sa zivotom vec moze da bude jako opasno sa katastrofalnim posledicama. Sve sto u sebi sadrzi negiranje, a ne prepoznavanje, suocavanje , razumevanje itd. ne moze da bude dobro. Ako je verovati knjigama, tugovanje, ima sest faza , od soka pa td. i svaka faza traje odredjeni vremenski period. Usled gubitka majke , kod mene je sve to trajalo mnogo duze, pa ko je taj pametnjakovic koji ce da kaze e sad je dosta?! Svi smo mi razliciti i razlicito reagujemo , bukvalno na sve. Tako da se u tom segmentu apsolutno slazemo. Pozdrav!
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Nismo se složili,već smo se razumeli što je daleko sadržajnie.Topao jeseni pozdrav Vam šaljem.I hvala puno i na tekstu i na komentarima.Meni je mama otišla na put (to sam tako prihvatio,da ide na neko lepše meto) pre dva meseca pa razumem,jer nikako nisam bio spreman.
Свиђа ми сеСвиђа ми се