prica – Zivot i ljubav u inostranstvu

Licna desavanja me navode da vam pisem o necemu o cemu vec dosta dugo razmisljam.

S’obzirom da pratim razne motivacione govornike, citam knjige itd., sasvim je normalno kad si tu emocije u skladu da eto moze da te motivise pesma, neciji govor , knjiga ali sta onda kada si stvarno na dnu, kada te nista ne pokrece, kad nista ne mozes, kada ti je muzika buka?! Kako se tada dici sa dna? Kako pokrenuti sebe? Gde naci inspiraciju? Bila sam tu. Sama. Na dnu. I nista nije moglo da me pokrene. I nista mi nije bilo Big deal. Nemi posmatrac. Kao dete kad se naljuti. Pa nista nece. Iz Inata. I trajalo je dugo.

Izvana je izgledalo otprilike ovako: Za dr normalna, za prijatelje cudna (“ ona je uvek bila specificna“), za rodjake hladna, bezobrazna, neosetljiva.

Mislim da samouverenost smeta. Ljudi ne vole samouverene ljude.

Posle samo tri godine, san mi se ostvario i dobila sam nesto sto je za druge bila misaona imenica. Bila sam srecna ali nisam umela to da pokazem. Cutala sam. Nije bilo ushicenja. Radovanja. Nekako smireno srecna. Slusala sam razne komentare, ne prijatne. Pa ipak , nisam mahala svojim uspehom. Nisam zelela nikog da provociram. I tada sam razmisljala. Kako to da neumem da pokazem srecu? Kako to da mi to nije velika stvar a jeste bila?!

//embedr.flickr.com/assets/client-code.js

Izgubila sam svoj san. Bila sam jako tuzna. Razocarana. Ljuta. BESNA.

Odlucila sam da se pozalim sestri. Pre nego je pocela sa predavanjima, pokajala sam se. Cula sam kako nekom govori: “ Moja sestra ne place kao sve zene. Ona kad place, mucki je slusati i vas tera na plac.“ Neki ljudi vas vole, ali neumeju da slusaju.

Kada nam to sve ladje potonu?! Da li se nekad zapitate?!

Setih se jedne poznanice. Pitah je za zdravlje. Ne odgovara. Htedoh da je pitam za pomoc ali sam odustala. Zasto bi ti neko pomogao kad ni na pitanje o zdravlju nece da ti odgovori?! Odustala sam. Znam da nije do mene. Neka, samo nek je dobro.

Vratih se u proslost. Pocela sam da kopam kada sam to prvi put potonula?! Ali sustinski, kada su mi ladje potonule?!

Zaplusnu me talas bola i tuge. I suze moje drugarice. Ugledah sebe, mladju , punu zivota i nade i Vere. Borila sam se za majcin zivot, za njeno zdravlje.
Bila sam sigurna da Bog nece dozvoliti da ode. Toliku veru, nadu i sigurnost u nesto nikada vise nisam osetila. I tada se sve srusilo. Kao kula od karata. Kao staklo. U paramparcad. Osecala sam se izdano. Prazno. Tada sam shvatila da ma koliko se trudili i radili stvari da uvek ima neko iznad nas. Da onaj gore ipak ima poslednju rec.

Desio se klucni momenat. TO je to. Idemo dalje.

//embedr.flickr.com/assets/client-code.js